Развој ендоскопије

Са развојем савремене науке и технологије, ендоскоп је потпуно реформисан и користи оптичка влакна. Јапан је 1963. године почео да производи влакнасте ендоскопе. Године 1964. успешно је развијен уређај за биопсију ендоскопа са влакнима. Ова специјална клешта за биопсију за узимање биопсија може имати одговарајући патолошки материјал и мање је опасна. Године 1965. направљена је фибер колоноскопија, чиме је проширен обим прегледа за болести доњег гастроинтестиналног тракта. Године 1967. почео је да проучава ендоскоп са повећалом како би посматрао фине лезије. Ендоскопи са оптичким влакнима се такође могу користити за ин виво тестове, као што су мерење унутрашње температуре, притиска, померања, спектралне апсорпције и других података.
Године 1973. ласерска технологија је примењена на ендоскопско лечење и постепено постаје једно од средстава ендоскопског лечења гастроинтестиналног крварења. 1981. године успешно је развијена ендоскопска ултразвучна технологија. Овај нови развој који комбинује напредну ултразвучну технологију са ендоскопом увелико је повећао тачност дијагнозе лезија.
Године 1987, Пхиллипе Моурет је први био пионир видео ендоскопске хирургије.
Ендоскопија у модерном смислу се постепено формирала проналаском ендоскопа са оптичким влакнима. Уласком у шездесете године прошлог века, „фиберглас“ развијен у Сједињеним Државама добио је широку пажњу у различитим областима. Већ тридесетих година прошлог века постојала су оптичка влакна која су се користила у ендоскопима са оптичким влакнима за пренос светлости, али због велике стопе губитка светлости у процесу преноса, оптичко влакно за пренос оптичких сигнала није развијено. Ендоскоп са оптичким влакнима је дуга, танка, флексибилна цев са снопом стаклених влакана за вођење светлости унутра и сочивом на сваком крају. Током инспекције, један крај цеви се убацује у орган који се прегледа унутар људског тела, а унутрашње стање органа се може видети са другог краја. Ендоскопи су обично опремљени извором светлости, а неки су опремљени инструментима за хируршко лечење, као што су ласери. Оптика се уводи у механизам за пренос светлости, а видео сочива постају први избор за снимање слике. Ендоскоп који може да снима слике у исто време је „фиберскоп“ рођен 1964. Све до 1960-их ендоскопи су имали могућност снимања слике и мерења. Око 1975. године ера гастричних камера је дошла до краја и потпуно је замењена „фиберскопом”. Зханг Зхениуан, кинески стручњак за оптичка влакна, предузео је велики национални и локални пројекат научног и технолошког истраживања „Серија снопова слике оптичких влакана и истраживање технологије производње индустријских ендоскопа великих размера“. Производна база греда и ендоскопа.
1983. године, нови тип ендоскопа са спојним пуњењем (ЦЦД) први пут је успешно развио Велцх Аилин Инструмент Цомпани у држави Њујорк, САД. Један крај ЦЦД ендоскопа убаченог у тело је опремљен ЦЦД „сочивом“ интегрисаним на малом силицијумском чипу, који је заправо нови тип фотоелектричног сензора слике, а његова функција је слична оној код ТВ камере. Може да конвертује слику дела који треба да се провери у дигитализовани електрични сигнал, а слика се преноси кроз металну жицу и приказује на "монитору слике" сличан ТВ пријемнику. Примена ове технологије омогућава складиштење, репродукцију, консултације и компјутерско управљање.
У новембру 2002. године рођен је први светски „ендоскопски систем високе дефиниције“, а концепт ендоскопије је претрпео велике промене. Кондензује најсавременију технологију снимања, а тачност слике омогућава дијагностиковање изузетно малих лезија. Појава модерних видео ендоскопа, електронских ендоскопа и ултразвучних ендоскопа отворила је нову еру модерних медицинских ендоскопа. Ендоскопи су ушли у еру лечења и хирургије из ере инспекције и дијагнозе.